СТРАХ
Мрзите оно чега се плашите,
плашите се онога што у вама ствара свој ехо

Сећате ли се можда оне деце, која су са страхом и невољно одлазила на спавање молећи своје родитеље да им оставе упаљено светло у соби или барем отшкринута врата. Чак ни упорно родитељско уверавање да су потпуно безбедна и да немају никаквог разлога за страх, нису их могла примирити. Она су веровала, шта више - знала су да родитељи нису у праву, јер су осећала да се испод њиховог кревета крије Чудовиште Које Једе Малу Децу.
Једини ко им је веровао и једини ко их је од њега бранио, био је њихов плишани меда, познат и као: Меда - Убица Чудовишта Које Се Крије Испод Кревета И Једе Малу Децу. Зато га већина њих из захвалности што су уз његову помоћ преживела детињство, и у својим одраслим годинама и даље чувају на истакнутом месту у витрини.

Ако сте ви можда једно од те деце - а изгледа да јесте, вежите се добро, јер ћемо сада говорити о ономе, за шта сте вероватно мислили да је заувек остало заборављено испод кревета вашег детињства - говорићемо о страху.

Страх
Сви се плаше.
Или да будемо прецизнији, сви који имају Его, плаше се. Сви који немају Его, просветљени су. Уколико нисте просветљени, онда се и ви плашите, колико год да то кријете од других. Или од себе.

Шта је страх?
Страх је аутоматска реакција Ега у случајевима када се он осећа угроженим, из било ког разлога.

Колико врста страхова постоји?
Постоје две основне групе страхова: реални и нереални страхови.


Реални страхови
Ови страхови за узрок имају видљиву и непосредну опасност, на коју ваш Его реагује. Ово испољавање страха најчешће се изражава на следећа четири начина:

- Блокираност као реакција на страх настаје уколико сте изложени изненадном и јаком страху, што доводи до одређене врсте шока вашег нервног система, па тиме код вас изостаје било каква врста реакције на страх - ("Смрз'о сам се од страха...").

- Одлагање је реакција када прво одреагујете (бекство, борба...), па тек онда дозволите себи да у потпуности доживите и осетите тај страх.

- Потискивање као реакција на страх, представља унапред изграђен мисаоно-емоционални став, при чему уопште не дозвољавате било какву појаву или испољавање страха у вашој свести или понашању. Међутим, овако потиснут страх ниуком случају не нестаје, већ се касније испољава на неки други начин, често пута и породичним насиљем.

- Прихватање је реакција на страх, при чему се он не доживљава у негативном смислу, већ се прихвата као природна и аутоматска реакција Ега. Основна идеја прихватања не састоји се у његовом побеђивању - јер ће се он у том случају појавити у неком другом облику, већ се пре свега односи на свесно разумевање његове природе, узрока који су довели до његовог настанка и утицаја који има на вас.

Прихватањем допуштате страху да се свесно испољи у вама, да се кроз то испољавање ослободи енергије која му даје живот и тиме престане да постоји.

Нереални страхови
За разлику од реалних, нереални страхови су сложенији и они настају унутар вас као последица претходно доживљених негативних искустава, те иако немају реално постојећи разлог за свој настанак, могу бити врло активни.

Ови страхови за своје постојање захваљују пре свега траумама из прошлости, при чему појава било ког елемента те трауме - кога најчешће и нисте свесни, има улогу условног рефлекса који активира подсвесни страх.

Уколико нереални страх потраје дуже време, тада он прераста у фобију.

АУТОХОМОФОБИЈА

Највећи страх већине мушкараца, јесте страх од могуће сопствене хомосексуалности.

Изгледа да се овај страх формира у раном дечијем узрасту, негде око 4-6 године живота, када оно нема ни најблажу представу о томе шта сексуалност уопште и значи, и када је врло подложно вербалном програмирању.

Све углавном започиње задиркивањем детета од стране одраслих или својих вршњака, како је плашљив, плачљив, размажен..., те да је то зато, јер је он вероватно девојчица.
Иако у том узрасту оно не зна да ли је дечак или девојчица - нити шта то уопште и значи, ово је за њега врло озбиљан проблем и врло озбиљно оспоравање. Да би одбранио себе од тако озбиљне оптужбе, те да би се на уочљив начин разликовао од девојчице, он прихвата модел понашања који је заснован на повећаној агресивности и насиљу, тј. мужевности, што обично бива охрабривано од стране одраслих - (" Их, види га, исти отац, деда, ујак...").

Зато 10-ак године касније можете видети велике групе младића испуњених мржњом и насиљем, потпуно несвесних основне намере тог насиља - доказивања другима, па и себи, не тога да су они мушкарци - што је очигледно, већ тога, да они нису девојчице.

Уласком у пубертет, па и у каснијем узрасту, тај страх из детињства не нестаје већ еволуира, и узима сада једини прихватљиви облик постојања - облик страха од сопствене хомосексуалности.

Аутохомофобија и агресивност
После борбе за моћ, ово је можда највећи разлог хроничне агресивности већине мушкараца.

Мушкарац је стално забринут да можда није довољно мужеван, тј.агресиван као што су то остали мушкарци из његовог окружења, те се плаши да ако дозволи да буде превише "мек", тиме може врло лако од стране других мушкараца бити сврстан у групу "сумњивих". Или ће и он сам почети да сумња у самог себе.
Зато видљиво испољавање сопствене агресивности за њега представља најсигурнију заштиту од аутохомофобије.

Интересантно је да што се више плаши страха од сопствене хомосексуалности, то ће више мрзети оне који ту хомосексуалност слободно испољавају.

Важност разумевања аутохомофобије
Гледано кроз историју, занимљиво је да став једне нације или државе према хомосексуалности, на неки чудан начин има већу важност за хетеросексуалце, него за геј популацију.

Наиме, он представља једну врсту лакмус папира који непогрешиво показује стање свести те нације, из којег настаје одговарајуће друштвено уређење државе са тачно прописаним степеном слобода у њој. Као поређење можемо узети било коју англосаксонску државу, затим најмоћнију европску државу из времена Другог светског рата и групу данашњих држава у којима хомосексуалност уопште не постоји, зато јер се кажњава вешањем.
Питање гласи: - "У којој би од наведених држава свако од нас изабрао да живи и подиже своју породицу"?

Осим тога, разумевање овог страха доводи до постепеног и значајног смањења безразложне личне агресивности, што се врло брзо одражава на све ваше односе - нарочито породичне, омогућава вам да можда по први пут у животу осетите дубоку смиреност у себи и помаже да постепено прихватите љубав као ваше основно и природно стање свести