РЕЛИГИЈА

Један од начина на који Его доживљава духовност, зове се религија.

Природну потребу сваке особе за духовношћу током људске историје друштво је најчешће остваривало кроз религију, која је као производ Ега у себи задржала већину елемената неопходних за успостављање и очување моћи, наравно, пресликаних и прилагођених на област духовности.

Ово се најасније види у томе, што свака религија за себе тврди да је она једини и прави представник духовности на земљи, док су све остале религије погрешне и лажне. На жалост овај став - прихваћен од стране верника свих религија, током историје био је најчешћи узрок мржње, сукоба и ратова. Његова основна намера огледа се у успостављању доминације и моћи над другим појединцима и групама, путем наметања сопствене религије.

У суштини, религија представља групу идеја уобличених у чврст мисаони образац, потпомогнут јаким емоционалним набојем и одржаван свакодневним ритуалима и обичајима.

Овако уобличен систем чини оно што зовемо религијом.

 

ВЕРНИЦИ, СВЕШТЕНИЦИ, МОНАСИ

Све оне који припадају одређеној религији, можемо сврстати у три групе и то на: вернике, свештенике и монахе.

ВЕРНИЦИ
Верници представљају најбројнију групу унутар сваке религије и њихов лични доживљај духовности најчешће је доста скроман или пак потпуно изостаје, јер многи од њих приступају религији из традиционалних или друштвених разлога, како би на тај начин потврдили сопствену припадност одређеној групи.

Особине верника
Чињеница је да осећај духовности код верника углавном није већи, а често пута је чак и мањи него што је то осећај духовности код атеиста.
Нажалост како верници религију доживљавају кроз процес личне идентификације Ега, тиме - нарочито преко Емоционалног Ега, испољавају особине које их чине препознатљивим:

- Доминација - Као начин успостављања моћи над другом особом, верници често пута верницима унутар своје, других религија, духовних група или атеистима, покушавају да наметну осећај ниже вредности или бар кривице/греха, како би на тај начин успоставили и одржали сопствену моћ и контролу над њима,

- Нетрпељивост према верницима других религија које доживљавају као непосредне противнике, што најчешће временом прераста у отворено непријатељство и сукоб,

- Емоционална агресивност је још једна препознатљива особина верника. Свако довођење у сумњу или оспоравање било ког дела њихове религије код верника изазива појачану емоционалну агресивност, коју аутоматски усмеравају ка не-вернику,

- Мржња - Религија многим верницима служи као идеалан параван за испољавање сопствене нагомилане мржње - у овом случају усмерене ка верницима супарничке религије или атеистима, што им временом доноси статус истакнутог борца за веру.

СВЕШТЕНИЦИ
У зависности од разлика у правилима унутар сваке религије, начин живота свештеника може се међусобно разликовати. Осим одржавања свакодневних ритуала и обичаја прописаних правилима сопствене религије, свештеници воде живот који у многим деловима има доста сличности са животом било ког верника: - неки од њих се жене и заснивају породицу, поседују личну имовину, материјална богатства и драгоцености, студирају на цивилним факултетима, баве се хуманитарним и социјалним радом, учествују у јавном животу друштва и слично.

Стога у зависности од свега набројаног, лични осећај духовности сваког свештеника може се значајно разликовати.

МОНАСИ
Пут монаштва се састоји из три степена, и то: искушеник, монах и испосник.

Искушеник
Искушеник може бити било који припадник одређене религије (или преобраћеник) који покаже жељу за животом монаха / монахиње и оно је отворено за све који то желе, без обзира на то какав су живот водили пре ступања у ред.
Искушениство представља неопходну фазу провере, током које кандидат постаје свестан захтева и изазова које пружа живот једног монаха, и многи тек тада схвате да је монаштво тегобан и дуг пут материјалних и чулних одрицања, свакодневног проучавања светих списа, извођења ритуала и обичаја, те спровођења поста, исповести и молитве.

Зато неки од њих врло брзо одустану од искушеништва, не пронашавши у њему ништа од онога што су очекивали - лак и брз пут ка Богу.

Монах
Као резултат свакодневне и вишедеценијске посвећености духовном развоју, већина монаха кроз пост, исповест и молитву углавном успева да очисти и ослободи се личних траума, превазиђу негативности и утицај свог Ега, и успоставе чврсту везу са духовношћу.

Наравно, то не значи да су сви монаси истовремено и високо продуховљени, јер и међу њима може постојати велика разлика у личном доживљају духовности, који се може кретати у распону од схватања духовности на начин једног верника, до оних који су досегли стање блиско Просветљењу.

Испосник
Када монах досегне високо стање духовне спознаје и ослобођености од Ега, тада се он - како би себи обезбедио неопходан мир, најчешће и физички одваја од осталог монаштва и постаје испосник.
Испосник је услед јаког доживљаја личне слободе ослобођен свега оног што на било који начин за њега представља неку врсту правила, обрасца или било ког облика деловања Ега, те сада духовност почиње да доживљава на најспонтанији и најприроднији начин - без икаквог сопственог вољног или мисаоног утицаја на то.

Ово одсуство било каквог циљног деловања, па чак и одсуство деловања у правцу даљег сопственог духовног развоја, аутоматски у њему учвршћује стање свести јаког и постојаног осећаја духовности - стање Искуства, које временом неприметно прераста у Просветљење.

* * *

Интересантно је да многи који себе сматрају великим верницима, не осећају жељу да ту веру и љубав према својој религији и потврде, те да се кроз монаштво и испосништво - као једини пут духовног развоја унутар њихове религије, трајно споје са Богом.

РЕЛИГИЈА И ДРЖАВА
Однос између религије и државе често пута био је испуњен напетостима и борбом за моћ, па ипак током векова заједничког живота религија и држава су углавном успеле да успоставе пријатељски и обострано користан однос. Да би опстала, религија је своје деловање увек усмеравала у корист државе помажући јој у контролисању становништва, док је држава - као противуслугу, уступала и штитила "право" тој религији да буде једина којој је дозвољено да се бави духовношћу.

Овај став је и даље присутан у оним земљама у којима религија уједно врши и улогу државе, а једним делом и у оним посткомунистичким државама у којима званичне религије нису вољне да поделе "своје" право на духовност, са другим религијама и покретима усмереним ка духовности.

Данашњи однос између религије и државе може се разликовати од једног до другог друштвеног система - у некима је религија потпуно одвојена од државе и нема скоро никакав утицај на њу, у другима, иако одвојена од државе и даље има јак утицај на њен рад, док су у трећима, религија и држава спојени у једно.

* * *

Можда изгледа невероватно, али у савезништву између државе и религије, користи углавном има религија, док су држава и становништво најчешће на губитку.
У том случају религија би врло брзо преузела од државе водећу и наредбодавну улогу, намећући јој своје циљеве као државне циљеве, користећи њене механизме у прогањању становништва због идеолошких разлика или пак започињући верске ратове са другим државама, излажући при томе и државу и становништво беспотребним губитцима.

РЕЛИГИЈА И МОЋ
Иако су првобитно настале као спонтани облик удруживања духовних трагача са циљем достизања просветљења и спајања с Богом, религије су се врло брзо претвориле у организације чији је основни циљ постао наметање сопствених религијских схватања као једино исправног начина размишљања и понашања људи, успостављања сопствене владавине над цивилним друштвом и ширења сопствене религије на читав свет.

Ова тежња религија ка моћи кроз историју је била узрок великих страдања становништва, од којих нису били поштеђени ни наши крајеви.
500 година дуга окупација балканских земаља, припремана и прикривана лажним походом за ослобођење Свете Земље, настала као последица постигнутог договора и размене обавештајних података двеју религија и прослављена заједничком позоришном представом - опсадом Беча, затим Први, па Други Светски рат са детаљно смишљеном костимографијом Трећег Рајха, као и последњи рат који је пратио распад Југославије, као свој основни критеријум непријатељства имали су религијску и расну припадност становништва.

Какве су последице на човечансто имали ти ратови, сувишно је и напомињати.

 

РЕЛИГИЈА И СЛОБОДЕ
Период у којима је нека религија представљала уједно и државу, увек је био и период великог ограничавања људских слобода, и период општег заостајања друштва.

Људску потребу за променом, даљим развојем и новим спознајама у свим областима живота, религија је увек доживљавала као непријатељско деловање усмерено на подривање њене моћи, и свако размишљање које није било у складу са важећим религијским учењем било је сузбијано и проглашавано непријатељским, а особа прогањана, затварана, па често пута и убијана.

Нажалост, стање слобода и људских права у оваквим државама и даље је на нивоу средњег века.
Потпуна обесправљеност и пониженост жена и деце, непостојање верских слобода и изрицање смртне казне у случају јавног исповедања друге вере, изражен расизам, хомофобија, низак ниво образовања и опште културе, суров и понижавајући однос према животињама, потпуно одсуство и најосновнијих елемената демократије и још много тога, представљају реалност у којој данас живи више од половине човечанства.

Чињеница је да водеће и уједно државе са највећим степеном цивилизацијског развоја, из сопствених разлога свесно подржавају и продужавају овако жалосно стање у тим земљама, често пута усмеравајући их на сукобе против других држава, ради остваривања сопствених економских војних циљева.

Вероватно би подизање нивоа људских права, слобода и опште културе у тим земљама, и њихово изједначавање са цивилизацијским нивоом који постоји у слободним и демократским државама, морао бити важнији циљ, од бесмисленог и немогућег циља, успостављања апсолутне моћи над читавом планетом.

* * *

Иако су током историје религије најчешће биле узрочници већине сукоба и ратова, ипак их не треба сматрати искључивим кривцем и нека мишљења, да би нестанком религија напокон дошло до престанка сукоба и ратова широм света, вероватно не одговарају стварности.

Уколико би неким случајем религије престале да постоје, то и даље не би довело до већег разумевања међу људима и мира у свету. У недостатку њих, велики, светски ратови, са милионима погинулих, тада би се водили између - рецимо, фудбалских и кошаркашких присталица, између народњака и репера или између било које две или више група људи груписаних по неком критеријуму Ега, који их чини међусобно блиским и битно другачијим од осталих група.

Его је прави узрок, религије су само механизам који он користи за остварење својих циљева.