ПРИХВАТАЊЕ

Страх је покретач људске врсте у неким случајевима, у другима је пак блокатор. Осим њега, још једна енергија има сличан утицај на човека и то је похлепа. Похлепа представља жељу особе да стално увећава своју имовину, без обзира на то колико је већ има. Она је нужно зло Еголенда, која га представља на веома ружан начин.

Похлепа као покретач понекад има и позитивну улогу, ма како то невероватно звучало. Њена добра страна су нови и напреднији проналасци и производи, који на физичком нивоу олакшавају живот људи. Лоша страна су исти ти нови и напреднији производи, који својом зарадом само повећавају похлепу за још новијим и напреднијим проналасцима и производима, и још већом зарадом.

Па ипак и похлепа је пролазно стање. Имати више, више од оних са којима се такмичите за моћ, понекад уме и да досади. Једнога јутра ћете се пробудити нервозни, мрзовољни, са неком хроничном болешћу која је управо тог тренутка одлучила да вас подсети на своје присуство и уморни од бесмислене трке, уморни од свега, рећићете - "Доста"!
Доста такмичењу, доста гомилању потребног и непотребног, доста удварању и шармирању света, доста... ма, доста свему ономе што нисте ви, већ наметнути вам образац друштва. Доста вам је више и глуме и Глумца, вашег и туђих.

И к'о за дивно чудо, одбацивши терет друштва што сте га теглили читавог живота већ се осећате много боље, зато јер се поново осећате својим.
По први пут примећујете децу што се по крају играју жмурке, видите маме са цегерима, тинејџере на ролерима, пензионере на клупама испред зграде и питате се зачуђено где је у том поретку ствари ваше властито место? Ко сте ви у ствари?
Ако би преко ноћи неко срушио пирамиду моћи света, шта би се тада десило са вама? Какав би облик имао ваш живот тада? Дал' би вам неко пришао, ухватио вас за руку, прихватио у загрљај?
Ко сте ви, када сте нико и ништа?

Тек када престанете да будете важни и моћни, тек када вас сви забораве и одбаце, тек тада сте поново своји. Поново се - по други пут у истом животу рађате и изнова проживљавате безазленост дечије душе. Можете причати шта хоћете, понашати се како хоћете и нико вам ништа неће рећи, јер никоме више и нисте важни. Имају они и превише својих планова, циљева, идеја, ортака и шема, да би се бавили вама. Вас остављају току времена да вас лагано али постојано нагриза, увуче у вртлог и избаци на неком другом крају ове планете, у неко друго време, у неку другу породицу, нацију, религију.

А као ваш одговор на то, све што треба да урадите, јесте да пригрлите то стање као нешто што је добро. Све док сте нико и ништа - збуњени путник на перонима живота без возне карте, добро је.

Чудна изјава, зар не?
У вашем претходном-садашњем животу чак би се и наљутили због ње. Али од тада су векови протекли мимо вас, те сада ту чудну изјаву чак сматрате великом мудрошћу. Добро је.

Једна магична реч која не мења ништа у свету, ал' мења све у вама. Добро је.

Добро је све оно што се појави, дође и уплови у ваш живот. Добро је и када вас боли, када сте тужни, несрећни, сами. Добро је и када ствари иду у лошем правцу. Добро је, јер сте напокон престали да се рвeте са животом, да му на његове прљаве захвате, узвраћате још прљавијим триковима. Добро је, јер сте схватили да живот и ви нисте супарници који се боре за све или ништа. Добро је, јер вам је постало јасно да све што постоји и траје, постоји дотле, док не схватите да његово трајање зависи само од вас. Од тога колико вам је стало.

Када схватите да је све добро - чак и оно што другима изгледа лоше, онда је добро што сте престали да доживљавате ствари као добре или лоше, јер их сада, само доживљавате.