МОЈА ПРИЧА
За разлику од осталих текстова на сајту, овај текст је стилски и садржајно другачији - трудио сам се да у њему побројим све грешке и зло које сам нанео другим људима, али и оно, које су други нанели мени. Уколико сам у првом случају некога заборавио да поменем - извињавам му се управо сада, док сам у другом случју - због уштеде простора на сајту, многе од њих изоставио.
У првом делу овог текста прочитат ћете како свет најчешће реагује спрам мене, у другом, како сам у појединим случајевима и сам негативно реаговао на тај и такав свет, док сам у свим осталим текстовима поделио са вама личне спознаје и сопствени доживљај људи и света.
У духу тога, замолио бих Вас да се потрудите да никада не заборавите једну једину ствар - да смо сви ми створени из Безусловне Љубави, од Безусловне Љубави и због Безусловне Љубави, а да је све изван тога, само патологија нашег Ега.
* * *
Зовем се Оливер Поповић и у последњих 20-ак година углавном живим у Београду.
Сајт на коме се тренутно налазите посвећен је истраживању, разумевању и исцељењу траума, а настао је из дугогодишње потребе за исцељењем сопствених траума.
Наиме, од раног детињства па скоро до својих 20-их година, био сам стално и у промењивом интензитету ментално, емоционално и физички злостављан од стране оба родитеља - нарочито оца, што је за последицу имало настајање траума, негативних програма и лошег здравственог стања, узрокујући код мене честа оболевања од разних болести.
Нажалост нешто слично - у много већем обиму и са више учесника, поновило се и у периоду од 2000-2008, при чему сам био изложен непресталном психичком злостављању и узнемиравању од стране оца (пк.е.в.), сестре, брата и веће групе косоварских дезертера, касирке Весне (пк.е.в.) и босанско/хрватских дезертера и избеглица, Рома са Зеленог Венца, пар другара, али и од стране државне службе (препарати), што је довело до настанка нових менталних, емоционалних, па и физичких траума у виду хитне хируршке операције.
Изгледа да је изрека: "да зло никада не спава" сасвим тачна, јер сам пре неколико дана (28.10.'09) на послу био изложен скоро десетоминутном вербалном нападу и увредама, да би ми на крају била упућена директна претња да ћу бити убијен. С обзиром да других разлога за овакву претњу нема, као једини могући, намеће се следећи:
- реакција режимског Гестапоа, зато што сам на једном форуму током неколико месеци критички коментарисао Ватиканско-Рабинску Коалицију, садашњи Нацистички Окупациони Режим у Србији и самог Бориса Францетића.
Иначе, у питању је женска особа, приближне старости 30 година, висине 168 цм, црне косе, плавих очију, са танком сребрном бурмом на домалом прсту десне руке. Место догађања је Београд, а сличност фото-робота са особом је 95% процената.
* * *
Инаце, по професији сам комерцијални техничар, но с обзиром да није било могућности да се запослим у струци или на неком сличном послу, у послењих 20-ак година бавио сам се разним пословима - свим врстама тешких физичких послова, брања воћа, рада у аутоперионицама, уличном продајом, занатским радовима... и сличним занимањима.
Током рата који је пратио распад Југославије, као добровољац сам са неколико јединица (Југословенска Народна Армија, Војска Југославије, Српска Добровољачка Гарда) провео пар година по теренима и ратишту.
С обзиром да сам позитивна особа, током живота нисам људима наносио зло... осим у следећих неколико случајева:
- Као клинац, са осталим другарима, 6-7 пута смо ишли у крађу комшијских јагода и краставаца.
- Отприлике са 10-12 година, на наговор другара, ушао сам у биоскоп кроз прозор од wц-а, иако сам већ имао купљену карту.
- Као тинејџер сам из библиотеке украо џепну књигу о акупунктури.
- Пар месеци по доласку у Београд, без посла, пара и гладан, у послузи код Храма, украо сам чоколаду. Пословођа послуге ми је одузео, а за казну, узео ми је нов-новцијат доњи део тренерке из кесе са мојим стварима.
- Неколико месеци касније, без посла, пара и гладан, одлучио сам да опљачкам некога. На Калемегдану сам направио "заседу" и када је наишао неки тип (већи и јачи од мене), напао сам га. Он је почео да виче и уплашен почео да бежи на једну страну, а ја такође уплашен, на другу.
- После напуштања ВЈ у марту 95 године, у немогућности да нађем посао, дошао сам у ситуацију (по ко зна који пут) да једноставно немам новца за станарину и храну, већ да опет морам да спавам по хаусторима, гладујем и да се храним отпацима воћа по пијацама. И поред такве дугогодишње животне ситуације и даље сам у себи осећао невероватну количину животне радости и среће, што ме је и натерало да се упитам "Ма да ли си ти нормалан - сви око тебе лажу, краду и убијају, а ти умиреш од глади и опет си хаппy. Јел' ти то глумиш неког свеца,а?
Да ли сам ја стварно Добар или сам у ствари само добар Глумац, неко ко је из кукавичлука, страха и жеље да се свиди Комшилуку изабрао да у животу глуми добрицу" упитао сам се.
Да бих себи доказао да је доброта избор моје слободне воље, а не последица кукавичлука, морао сам - барем накратко, да проверим могу ли да будем Лош, те будући да нисам имао бољих идеја, следеће вече сам притрчао конобару док је у башти ресторана "Пролеће" послуживао госте, извукао му из задњег џепа конобарски новчаник и побегао.
Мој плен је износио непуних 200 марака.
Међутим, како сам већ следеће године опет био суочен са потпуно истом ситуацијом, следећих три-четири месеца сам изабрао спавање по хаусторима и гладовање.
* * *
Као што сам већ напоменуо на почетној страници, од 02-22 фебруара нисам имао приступа нету, јер сам 20 дана био на преваспитавању у Казнено-поправном заводу "Падинска Скела".
Разлог?
Разлог је у томе, зато што у Србији под садашњим Нацистичким Окупационим Режимом не постој Слобода Говора, већ важи правило: "Или си режимлија, или ако не ћутиш, идеш у затвор, а можда те и убијемо, ко неке". А све је почело крајње безазлено - лажима да за време Милошевића нисмо били Слободни, те да није постојала Слобода Говора, а сада смо као добили обоје, па зато и нема потребе да их користимо.(!?)
Но, како се и даље осећам Слободним, на пдф-у "Политика" форума "Крстарица", слободно и критички сам говорио о догађањима која се одигравају пред очима свих нас: о распордаји најбољих српских фирми Словенцима и Хрватима, пљачки комплетне новчане масе српске нације од стране католичких, јудаистичких и исламских ("Марфин банка") банкара, пљачкама и криминалним аферама припадника режима, спровођењу тихог геноцида над Ратним Ветеранима од стране режима - а по наређењу Ватиканско-Рабинске Коалиције, убистивма преко 70 српских Слободњака - од којих је бака Борка Вучић тренутно претпоследња жртва, о учешћу Санџачких муслимана у геноциду над Србима у Босни, о улози Римокатоличке, Јудаистичке и Исламске цркве у геноциду над 3,5 милиона Срба у последњих 100 година, о улози Бориса Францетића - босанског Хрвата и луфтона који патолошки мрзи Србе, у припремама за отцепљења Санџака и Војводине... и многим другим темама.
Због тога сам на форуму често био банован и упозораван да престанем да пишем о томе, да би ми на крају - на улици, у личном контакту, било запрећено да ћу бити убијен. Због тога сам напустио форум, али сам наставио писање серијом текстова о Новом Светском Поретку, који - нарочито последња два: "Енергетска Мрежа Лажи" и "Буди Слободан", нису "некоме" били по вољи. Зато ми је у личном контакту - на много културнији начин у односу на претходни пут, саветавно "да се манем интернета" ради свог здравља, да ћу у супротном бити приведен у полицију и слично, што ја наравно, нисам послушао.
Отприлике истовремено, по граду сам исписао неколико антирежимских графита, од којих је последњи "САРАЈЕВСКИ ГЕНОЦИД НА 6530 СРБА" (тачан број је 6.673) на Цветном тргу, од стране режимлија прекречен већ после 3-4 дана. Колико неки режим и људи који га чине морају бити болесни, да се одлуче да прекрече графит који говори о геноциду над "њиховим" народом, сувишно је и коментарисати.
Због свега набројаног (због писања графита код режимлија ме је оцинкарио продавац слика поред бижутериста, на Цветном тргу), а како сам због одеће и ранца препознатљив свим патролама у крају у ком се крећем, одлучили су да ми покажу тамну страну шараде зване "демократија", па сам упућен на двадесетодневно преваспитавање у Падинску Скелу.
Да ми је неко рекао да ћу 2010-те доживети 1948-у, не бих му веровао,међутим, тако би.
Ако су зли, свакако нису глупи, па су као повод за хапшење искористили чињеницу да послењих 7-8 месеци живим као просјак и бескућник, који се бави уличним исцељујућим каналисањем-просјачењем. Да није тога, био бих ухапшен зато јер ми гуме на ауту нису довољно напумпане (немам га, наравно, али рецимо да га имам), зато што сам у петом основне имао кеца из биологије... или из ко зна ког разлога.
Да ми није ускраћивана Слобода Говора, да ми није прећено убиством и да нисам застрашиван, већ да сам ухапшен само зато што је по закону улично исцељујуће каналисање уз примање добровољних прилога - пројсачење, забрањено, прихватио бих то као још једно животно искуство у земљи Србији, овако...
Због окупације и нацификације Србије, због забране Слободе Говора и изношења Истине у јавност, због директне прење убиством, застрашивања током неколико месеци, хаковања сајта и електронске поште, због хапшења и упућивања у затвор сматрам директно одговорним Римокатоличку, Јудаистичку и Исламску Цркву, али и њихове марионете у Србији: Српску Православну Цркву, Сашу Вукадиновића, Ивицу Дачића, Снежану Маловић и Бориса Францетића.
Продали су Србију због јагњетине и аутомобила са ти-ру-ри-ру сиреном.
У затвору сам штрајковао глађу свих 20 дана, а након наговештаја да ћу бити упућен у затворску болницу "ЦЗ"-а и бити присилно храњен, упутио сам писмо конзулу НР Кине, уз напомену да бих тај поступак сматрао злостављањем и кршењем мојих људских права. Након тога сам остављен на миру, и осим мерења телесне тежине и пулса (смршао 10 килограма, пулс се кретао у распону 80-60, 75-65, 70-50), за 20 дана сам добио једну једину таблету витамина Ц. Током првих недељу дана гладовања, безуспешно сам од докторке тражио једну таблету лаксатива, док је молба за једном шумећом таблетом (због минерала и/или витамина) код ње изазвала смех и коментар: "Па ово је затвор", мада сам ја стекао утисак да је у питању затворска амбуланта.
Баш је безвезе када си Слободњак у режимском затвору, када ти је неопходна основна медицинска нега у виду неколико таблета неког лека, а докторки је важнија заклетва дата Борису Францетићу, од заклетве дате господину Хипократу.
Током разговора са затворским социјалним радником - на њено питање, одговорио сам да гладовањем не износим неки захтев, "већ је то протест због забране Слободе Говоре, претњи убиством, застрашивања, хапшења и једини начин да останем Слободан у затвору". Током даљег разговора, упућено ми је питање: "Одувек ме је интересовало зашто ви клошари живите таквим начином живота", па када сам ја у питању, одговор сам дао у тексту "О медитацији", док овом приликом могу изнети још неке детаље.
Као већина бескућника, током летњих месеци спавао сам на разним локацијама: на заклоњеним местима иза зграда, трибинама фудбалских игралишта, клупама...а са доласком кишног периода и снега, сместио сам се у једној мељивој рушевини (локација позната полицији), која је одозго и са три стране заклоњена, док са четврте стране - на метар од мојих ногу, падају киша и снег. "Кревет" сам направио до картонских гајбица, преко којих сам ставио дечији душек и два јастука, затим војничку врећу преко које сам набацао два јоргана, па сам након прања зуба, спреман за спавање.
Током дана, уличним исцељујућим каналисањем бавим се 2-3 сата дневно, при чему читаво време проведем у медитацији. Медитација појединачно траје 10-15 минута, након чега направим паузу од пола минуте, затим наставим са следећом медитацијом и тако читаво време. Касније, током дана, урадим још неколико појединачних медитација од 10-15 минута, што зависи од тога колико ми околности то допустају.
Сви који током медитације прођу кроз моју ауру, имају извесну - додуше малу, корист, док они који застану да прочитају мини-пано са објашњењем за мини-исцељење, дају скроман новчани прилог или ми упуте лепу реч, ка њима аутоматски из Развојне Свести Душе, и/или предње Срчане, предње и задње Грлене, предње чакре чела - Трећег ока, крене талас исцељујуће енергије.
Током та 2-3 сата просечно испросим 350-500 динара, а некада буде пар стотина динара више, које утрошим на куповину неопходних потрепштина. Отприлике пола одеће и обуће које носим је из контејнера, из којих се најчешће снабдевам и воћем баченим из послуга или пијаца, а уколико не нађем баш ништа од воћа, онда га купим на пијаци.
Поента приче је у томе, да сам након двадесет и нешто година вредног рада и пажљивог планирања свих својих трошкова, трајно изгубио потребу за зарађивањем новца и његовим чувањем "за не дај боже", већ сада имам потребу за само онолико новца, колико ми је неопходно за храну током дана, додавање/исправке текстова на сајту и за скроман доручак и "Курир" следећег јутра.
Осим нестанка егзистенцијалног страха, узрок ових промена је јак и стабилан осећај "овде и сада", који се јавља услед прожимања енергија Душе. Его је увек опседнут прошлошћу, а забринут будућношћу, док Душа живи у садашњости.
Уколико у граду налетите на четрдесетседмогодишњег клошара који седи на ловачко-војничком ранцу, и бави се исцељујућим каналисањем-просјачењем, молим вас, немојте бити груби према њему.
